(Snimila Petra Stefanović)
Ne, ja želim fritule Dubai - odlučno se usprotivila djevojčica prijedlogu starca da odu u park. Sinjor Milo znao je da mu nema spasa; kad mala nešto poželi, nono kupi. Otišli su nizbrdo prema centru. Malena je jurila, prožeta dječjim uzbuđenjem pred poklonom, a starac dostojanstveno vukao svoja potrošena koljena.
Obišli su nekoliko kućica, ali fritulama s Istoka ni traga ni glasa. Nono je na jednoj drmnuo malo pivo pa na šegavo još konjačić kad su produžili prema Prvomajskoj. Maloj su, uz "nažalost nemamo, ali", nudili fritule s bijelom čokoladom, s Nutellom, s Oreom. Ma kakvi. Dubai. Tražili su dalje, i starac se već zaintrigirao.
Zapitao, zamislio. Vidio pred sobom umjetne otoke s djevičansko bijelim pijeskom, šiljaste zgrade bliještećih stakla, pustinjsko sunce što usijava mramorne pločnike. Vidio je svašta, ali nije vidio fritule. Dok nije ugledao natpis na jednoj od kućica: Fritule Dubai.
Nono i unuka pomno su promatrali kartonsku posudicu u kojoj se imala odigrati čarolija. Prodavačica je desetak fritula posula s tri preljeva, pistacijama, nečim za što je rekla: kadaif. Zna mala ča valja, ponosio se starac ustrajnošću svoje unuke. Sve dok prodavačica nije tiho, gotovo posramljeno, rekla:
Devet eura. –
Hjebenti, strefilo je Milu. Instinktivno se uhvatio za bolna kolina, za kamenasti bubrig, za stent koji su mu ugradili u prsa. Pa tek onda za novčanik. Fritule Dubai, jer toliko koštaju u gradu šeika, konačno mu je sinulo. Morao je, da dođe k sebi, naručiti još jedno malo pivo. Unuka je objeručke prihvatila posudu, šačicom obuhvatila drveni štapić s nabodenom fritulom i ubacila ju u rastvorena usta poput ping pong loptice.
Nono, hladne su - rekla je dok je mljackala prvu, pa mu pružila natrag posudicu i nadodala: - Bljak.
Sinjor Milo malko se nećkao bi li i sam pojeo fritule koje je platio euro po komadu. Ne miješam svašta, promrsio je sebi u bradu pa ih, da mu ne bi bilo muka, bacio u kantu. Jer nakon piva, zna se, uvijek ide konjačić. Fritula nikako.