Naš stric Miho Rakovac nas je putija da je svako blago - bojže blago, i da ga se ne smi ubiti, pak njanke zmiju, i zmija je bojže blago. A moj brat i ja smo ubili zmiju!

Se lipo domišljan tog iskonskoga naturalizma, te humanistične ekologije koju smo imali u krvi, u tradiciji, u genima; suodnos čovjeka i prirode bio je gotovo sakralan; pak najzad i vola kad bi se prodalo na samnju je gospodaru bilo teško, a za potribu bi se to ča pojilo, ma uno ča bi bilo jur staro i nemoćno. Stara ovčina, ma jalova, za Svietu Mariju Malu, ma svakoj parienti i kumima njihov kus; pak drugo lito ben uoni tebi. A janjčići? Uoni su bili za miediga i ‘vokata i puopa... Eli, ča ja znan, vržmo, kokoš, bi reka naš Dušan, valja da je ki bija bolan za umriti, da se pronta kokoš, eli kokoš da je na samrti, a najbolje i čovik i kokoš! I lipo se domišljan kako bi baba Jana finta čistila kokuojša čriva, a ne samo žabrljavac, pak ala jeno malo luka i dva tri jaja, marienda kraljievska!

Ma daj, daj, nu, ne gre tuote za toliku potribu, koliko za harmoničan odnos čovjeka s prirodom i životom, dakle sa svim živim bićima – od duba koji je za posići, do zieca ča bi se ćapa na lac, druozga pod škriljkon. Ni se, ne, bisno rashićivalo, ni žderalo priko mire ni na fešte. Jedino za velika dela, kad bi se želo i kosilo, žito makinjalo – za težake i meštre se ni šparalo! Pak finta pekljaru eli kakoven škrivanu hrvacken ča bi klatija po Istri, ma u doba prvanja naših starih narodnjaki, a ne u uva modierna sliparska vrimena, bi se vajk dalo po hliba i kuščić sira, skute, mižo vina, to ča... Pojila bi kakova stara kokošina, petešina, bi...

A luovci je bilo malo, duplica je koštala, valje kripnega junčića je rabilo prodati za nju kupiti, a mo! Brat mi Živko i ja, jur ragačići, će biti ja petnajst, uon trinajst lit, smo se vero in vivo navadili ča je to živlienje i ča je to smrt i ča je lov; jedan bot u Liskuovcu smo vraćali blago, kad na bot čujemo tičji škik; ugla je lipi tić, ča živi svaki za se, u paru, ma ne u ćapi. Gremo mi viti ča je to, kad ‘kolo jenega dubića cili ćapi tići, sve same ugle, će biti su se zbrale z cile Baderljanštine i Sutlavrieštine i Križanštine i Tinjaštine, ter lako vero i valje tamo z Bezačije. Ma ki će znati koliko je tih tići bilo, ćo muoj, i lete i škiče ‘kolo tega duba, i svako malo in pichiata se obrušavaju usrid sride tega duba, kako i merikanski ‘eroplani kad su bombardivali Pulu, pak su jiene bili Niemci zadili i ala sva siela tiečući h Mohori i sve hi spasiti, samo jedan brižan da se je bija zapleja z parakaduton na drivo, pak su ga ćapali... Ma nu, inšoma, te ugle pikiraju nutra mrež grane duba, pak ala nazda zguorun h nebu, i ala jopet obrušavanje kako i inglieški spitfire na messerschmitte...

Gledamo mi, kad tamo zmija se uvila ‘kolo gnjizda uglinega i guca njeje mlade jenega po jenega. I ča, moj munjeni brat, kuraja je vajk ima, uza je palicu i ala na dub, neee brat moj, neee, će te zmija učipnuti, aj ši, to je trdoglavo i kurajno, i ča ni vero je udrija tu zmiju i uona na zemlju i ala ja z palicon po njuoj pak uon doli z duba i ala oba dva zo po zmiji dokle ni krepala... Bili smo lovci, i junaci koji brane nečiji mladi život, i bili smo – ubojice! Sve to mi je hodilo kroz glavu ta bot, i danas svejieno kad se domislin te naše lovačke inicijacije i maskulinizacije...

Naviru mi ta sjećanja; pak kako smo ćuke lovili, dičina prez pameti, kako bi naš barba Tuome na škriljke na šufitu lovija riepce, lipahan šugo, malo miesa, brižni repčići... Jer; stoljetni jubilej je krajnje ozbiljna priča; a stoljeće organiziranoga lovstva na Poreštini prije svega je jasan prilog – civilizaciji, uljuđenosti, urbanitetu, modernitetu ovih naših ljudi i krajeva: U minulih stotinu godina lepršale su nad glavama naših ljudi razne zastave i pjevale se razne himne, koje su potirale jedna drugu, i prohujali su ratovi i exodusi koji su zatirali našega čovika, ma uon je izdrža i vajk dube hodija naprid. Civilizirali su nas naši gospodari, a ne samo tlačili, i upravo je i ovaj jubilej prilog naše opstojnosti, humanizma, kontinuiteta i tradicije.

Napose, rekao bih, građanskih, republikanskih, slobodarskih tradicija iz doba pet stoljeća Serenissime, Mletačke republike, kao i stoljeća K.und K. Netko će reći da pretjerujem, s tom našom istarskom civilizacijom, ali podsjećam, naši civilizirani gospodari donijeli su tu civilizaciju, pak ti si moga na lac ćeparti zieca i boljpinu, i na škriljak druozga, i z puške zaditi divljač, i utpiliti dub u Komunali, u Viduorni, ma ako bi te ćepali foreštali i financi, vero bi ti prisili njoki! Jer, naravno, civilizacija je red i – prinuda.

*Nastavak u sljedećem broju      

Povezane vijesti

• Protestni "mali" izbori
• Zločin s ukorom
• BILJEŠKA IZ GRADSKE SVAKODNEVNICE: Posao i strast