PIŠE ROBERTO RAUCH
Gradska cura
(Snimila: Adriana Tošić)
Ovog joj je puta predložio da odu brati šparuge. Nije preferirala šetnje i boravke u prirodi, ali je pristala. Valjalo je iskoristiti sunčanu nedjelju. Dok su se vozili na Monte Kope, priznala mu je da u životu nije brala šparuge. Mislio je da se šali. Glasno se nasmijao.
- Ti si baš gradska cura, rekao joj je.
Dok je ona usred branja promišljala o svom urbanom porijeklu i zaključivala da bi se možda stvarno trebala držati asfalta, on je revno brao. Izašao je iz jednog grma i ugledao njezine prazne ruke.
- Probaj ih zamišljati, rekao joj je kao kakav mudri učitelj. "Zamišljaj šparugu pred sobom i kad-tad ćeš je ugledati."
Zagledala se u jednu od šparuga koje je držao u šaci i pokušala ju je projicirati u krš pred sobom. Nakon nekoliko minuta ostvarilo se, ubrala je svoju prvu šparugu u životu. Ponosno je gledala svoj zeleni trofej.
- To je štriga, ne šparuga, bio je rezolutan njezin šparugarski učitelj. Ponovilo se još nekoliko puta. Ne, to je bljušt. Ne, leprinac.
Do kraja dana ipak ih je uspjela nabrati desetak. On je svoju hrpu jedva držao u jednoj ruci. Na odlasku joj je dao pozamašan dio svojih: "Da imaš bar za fritaju."
Navečer je, izmorena, rano legla u krevet. Šparuge je stavila u vodu i odlučila ih pojesti sljedeće jutro za doručak. Poslat će mu i sliku, dokazati mu da nije puka gradska cura. Dok je tonula u san, pred očima su joj stalno bljeskale šparuge. Ujutro ih je u kuhinji tek primirisala. Okrenuo joj se želudac pri pomisli da bi ih trebala pojesti za doručak. Gadio joj se taj biljni miris, bacila ih je u smeće. Otvorila je policu i zadovoljno posegnula za posljednjim kroasanom u pakiranju.
Povezane vijesti
Podijeli: Facebook Twiter
