Dok uzdišemo poslije izbornog kaosa vu sumornome BelomZagrepGradu, zapisujem ponešto.

Prafzapraf ovo kaj slijedi baš nije za čitanje, recimo golgotski gali-Matijaš, kak glicerin za zatvor. Ča bi rekli naši doma kad koji štuti povida monade & kacade – da bi uon da mu daju načinija tik-tak pax mundi: da ni vuk sra, bi se bija raspa! Otkud vuk sad najemput v Istri? Ma ne, mi smo (zapadnoIstrani) dotepenci sa istočnih, vlaških strana, i tak je vuk ostal u memoriji pamćenja, ikiš? Ne kužiš?

Sve skup ovo bu nekakav autorski agrameraj, ergo zagrebstva, zagrebarije, kak me kaj šukne v tintaru. Zakaj? Bum vam rekel zofort; kad smo došli v Zagreb, ja klinac od 13 let, nisam mogel verovat: ideš Gajevom, Teslinom, Masarykovom, paf, Tin, Janigro, Strozzi, Krleža, Marinković, Malec, Majer, Murtić, Prica, ma tuttitutti in carne ed ossa... Ok, idu žive legende pa moram zbrisat na kontra pločnik jer znam da bi ih pardoniral – znate i ja pišem pjesme i budem pisac... I vjerojatno Tinu nasred Masarykove izgovorio svoj stih – budiboksnama!

Kak vu pesmi Predraga Raosa »Guslari«:

Odvjetak sam hajdučkoga roda/Gusarskoga roda i poroda/Nemoj rođo sa mnom bojak biti/Jer ćeš Rusu glavu izgubiti/Ja sam stočar sa kamena gola/Od ‘rvatskih Huna i Mongola/Mi Berberi smo i Tuarezi/Cetina je ‘rvatski Zambezi/Ja sam divljak sa kamena ljuta/Zmaj ognjeni što divice guta/Drpam žene ‘idem dicu malu/Nokte nožom čistim pri astalu/Iz junačkog krškoga kamena/Od kamena sam sam od kamena/Potomak sam biblijskih ovčara/Od Wyatt Earpa govedara.

Ovo naslovlje, osobito sardonična Raosova autokritika, ima biti kakti ispovjedno autorovo lupanje u vlastita prsa, fol kobajagi mea culpa - mea maxima culpa. Jer i autor je em seljačkoga roda em šuft prišlečki v BeliZagrepGrad, koji je jamačno dao prilog poseljačenju Metropole, premda je glumil Agramera govoreći kroz nos, sim-tam, gor-dol, ak se razmemo.

Ovo tu ponad ovoga ovdje odnu je moje krajnje besmisleno nadnaslovlje, naslovlje ino podnaslovlje, tek tak da se harnom ino marnome štitelju smrači, pa ovo sve bači-u-Moraču (može i u Savu), pa se fino vrati sumašjedšjim (ruski: s uma sašavšim) premijerima i bankarima i biskupima i bilderima i bilmezima, pijavicama što su iz čovjeka isisali sve što bilo (pod pepelom) al’ isisavaju i dalje po portalima i inim sokočalima (vidi: Kremansko proročanstvo). Poseljačili su Agram ovi gromoglasni gutači samoglasnika, građevinskih parcela, tvornica hotela ino svih inih nekretnina i pokretnina. I kaj vas tekar čeka, milečki moji?

Ma Franjo Tahi je bil mila majka!       Ovak, Golem z Ferenčice je Bugar, a Mrak z Volofčice Istrianer i auktor ovih wannabe free prose redaka. No, ćato, pisar, preuzetni notar, malček i spisatelj, a Bugar (bute poslje čitali) je živi narator. A ja, piskaram (samo da mi prođe vrijeme, aha – by Arsen). Zakaj Bugar a Golem? Zato kaj je on Židov, pa sam mu prikrpil nadimak iz hebrejske mitologije. A zakaj ja Mrak? To je on meni priheftal: Mrak, ili Orko, ili Bilfo - lik iz istarsko-alpske mitologije...                    

Ergo, nas dva stara šajsera sad bumo sami za se tu jamrali in žlabrali o tome kak je Zagreb bil Agram i od kumeka delal čoveka, a onda smo ga veselo i harno ergo marno raščovječili. E moj Gorki čovjek-kako-to-gordo-zvuči! I onda tras-bum Covid i jedva sam ga nagovoril da se cijepimo, svak po tri šusa, kaj nam pak moreju virusi! Pa bum-tras Ukrajina. Pa dronovi i rakete haraju Levantom, palestinski, izraelski, iranski? Ništ! Prošli smo dva rata, stari smo kak biblija. I tak. Pripovedamo si kak je bilo i kak je i kak nikak ne bu. Nama je tojfel već spremil prežganu juhicu, ajnpren, no. Pa možemo kenjat britve, kak su nas nafčili dečki z Pešće.

Mi bistriji dojdeki zofort smo se nafčili da v Zagrebu nemreš španat naše štuorije od kunelići, i tak moraš zakopat pravu šprehu, agramersku spiku, ma za dan-dva, ok, vokabular je nekaj drugo, treba ti minimum godina.

Golem je bil Agramer 100%, opapa mu je došel v Zagreb: zabadaf! Za hoh-šule flaksere i šmirante on je bil, ma kaj, nit Bugar nit Židof, neg kumek kaj krastafce i paradajze sadi ispod solitera pa sve tam do Borongaja.

Ka’e ovo sat, mistifikacija, autor beži od istine u arhajsku mistiku? Iz fizike u metafiziku. Ma ne, dečki: dečki z Pešće hitili spiku: kak Mrak, ja, dotepenec z Istre v BeliZagrepGrad, učim dotepenca kak z prišleka Agramera naredit. Kak? Nikak!

I tak si wannabe Agrameri denemo maske, pod lipu na trgu denemo od Elke onu golemu drvenu špulu za kablove, dve kištre pivske za stolice i šnapsamo (šnapslamo?) pet kuna partija: nema džabe ni u stare babe, kak veliju ovih novi selaki velikog sela zagrebačkog, ti pas mater i cucku kaj su od grada naredili...

Velim mu:

- Jutros, vu nedelu svetu, sam si štel kupit pileće nogice i krilca i jetrice, al na placu međimurski trgovci rasprodali sve... Mogel bi si sad popevat, kak v onom bedastom američkom šlageru, don’t now much about geometry (algebra, chemistry, etc). Ergo, ne kužim mnogo toga, al’ kužim ka’e Koronarna Kriza i Ukrajina: jer su mi se bile zaštopale koronarke i onda mi je doktorica Maja na Rebru denula nutra dva stenta, a to su kakti neki federi, ku’iš, ča su šušte, opruge.

Pa ovo je - rat, onaj naš je bil šala-mala: I Vlada bi sad morala raji ugradit stentove: npr. za »šaku perpera« kupiti sjeme – žitarica, krumpira, kupusa, luka i svega blaga božjega. Jer proljeće je, vrijeme sjetve, a Koronarka pred našim očima upravo upucava fangschuss u liberalkapitalizam, pa onda, kao Roosevelt poslije krize 1929 (da ne prizivam baš Lenjina) imamo CRO NEW DEAL: uskoro će žetva i jematva, ne bumo imali prebijene krajcare vu žepu, al bumo imali pšenice, kuruze, krumpirčekof, zelja i kelja i kupuseka i grožđa, pa si bumo zapevali »kaj nam pak moreju«!

Povezane vijesti

• Protestni "mali" izbori
• Zločin s ukorom
• BILJEŠKA IZ GRADSKE SVAKODNEVNICE: Posao i strast